header

Iz Himalajskog dnevnika

15.09.1991.
Logor 2 sz-stena Anapurne 4

Sedim na sam rancu, ispred malog zelenog šatora na 5800 metara visine u SZ steni Anapurne 4, i gledam u tamne crne oblake koji dolaze sa Tibeta, i polako ispunjavaju dolinu ispod mene, vetar počinje sve jače da duva i po licu osećam prve pahulje snega, termometar okačen na ulazu u šator pokazuje -22, prestoji teška noć, nadam se samo jedna.Trebao bi da se zavučem u šator i počnem da topim sneg, sedim napolju i pokušavam da još koji trenutak vidim siluetu Manaslua kako obasjana suncem koje već zalazi iza horizonta, štrči visoko iznad svih okolnih vrhova, za trenutak mi se čini da sam na Kalemegdanu, sedim na zidu posle treninga i gledam sunce koje polako tone u Dunav, smeh dece koja se valjaju po travi, tajanstveni osmesi zaljubljenih parova koji prolaze, miris reke u proleće, glas prijatelja koji kaže ''Hej Jazz hoćemo li na pivo u komunalac pre sastanka odseka?''. Krčanje radio stanice me ponovo vraća u stvarnost, ledenu pustoš Himalajskih vrhova. ''Bazni logor zove logor 2 Jazz javi se , prijem''. Vadim radio stanicu iz vestona i trudim se da nadem što bolji položaj za prijem. Par uobičajenih reči o vremenu koje se kvari i dogovor za sledeće javljanje sutra ujutru. Oko mene sve postaje mlečno belo, apsolutnu tišinu jedino narušava zvuk vetra i kotrljanje ledenih pahuljica niz krov šatora. Punim šerpu snegom da bih istopio nešto vode za piće, ali primus ne može da se upali, plin se zamrzao od niske temperature, pokušavam da otvorim rajfešlus na vreći za spavanje ali i on je zamrznut, ubacujem primus i hranu u vreću za spavanje, odpuštam pertle na gojzericama da mi ne stežu noge preko noći i nekako se zavlačim u vreću za spavanje.Vetar postaje sve jači i za trenutak mi se čini da će da me oduva sa stene zajedno sa šatorom, koji se nadvio pod težinom snega, samo što sam se malo ugrejao u vreći, a već moram da izlazim napolje da odkopavam šator od snega.

Vec sada mi je jasno da moram da donesem pravu odluku šta ću da radim sutra, da probam da pronađem fiksnu užad koja su već zatrpana snegom i probam da se što brže spuštim, smanjujući time malo opasnost od lavina, ili da sedim u šatoru i čekam da nevreme prođe, i sneg se stabilizuje, znam da je suludo silaziti po oluji i magli, novom snegu, i da neće biti jednostavno pronaći fiksnu užad zatrpanu snegom, ali sedeti "zakovan" olujom, snegom i lavinama bez vode, hrane i sa promrzlinama ne daje mi šansu da ću preživeti više od nekolko dana a nevreme može da traje mnogo duže. U glavi mi počinje da "zvoni" na uzbunu, pokušavam da se setim što više detalja sa uspona izmedu logora 1 i 2 , teren koji u normalnim vremenskim uslovima ne prestavlja nikakav problem, zbog ogromne količine novog snega i magle postaje noćna mora, pokušavam da bar malo spavam kako mi to hladnoća dozvoljava, znam da mi sutra treba dosta snage i mnogo, mnogo sreće. Znam i to da stvari iz perspektive ostalih članova ekspedicije koji su svi u baznom logoru ne izgledaju tako ozbiljno koliko u stvari jesu.Vreme sporo prolazi noć nikako da prođe, misli mi lete i vraćaju me na bivake po Centralnim Alpima, Dolomitima, Pamiru, Kavkazu, Tijen Sanu, Africi .... kad sve se desi i prođe posle stvari i ne izgledaju tako strašno. To mi je postalo jasno dok sam sedeo na glečeru u podnožju stene posle iscrpljujućeg silaza, i pio zadnju kap čaja koju su doneli Raca i Steva koji su krenuli u pomoć. I kako reče stari budistički kaluđer u nekom selu u dolini Marisandija OD PRAVIH PRIJATELJA NE MORAŠ DA TRAŽIŠ POMOĆ, ONI SU UVEK TU KADA JE POMOĆ POTREBNA.

Zoran Bogdanović
Alpinistički instruktor

design by INS